Најзначајнија српска сликарка с почетка 20. века, која је храбро и бескомпромисно формирала особен уметнички стил и показала да авангарда и национално нису супротстављене категорије. Надежда није била само сликарка, већ и прва жена фотограф у Србији, учитељица цртања у Вишој женској школи у Београду, покретач ликовних манифестација и друштава, ликовна критичарка, новинарка, добротворка, борац за националну ствар и женску еманципацију, добровољна болничарка, хероина Првог светског рата...

Модерна хероина традиционалног друштва 

Ишла је испред свог времена када су у питању и образовање и амбиције. Свој животни мото осмислила је још са 19 година, „Не говори и не мисли ништа, што не би хтела или могла и сутра да пофториш“. Њен уметнички и политички активизам су потпуно испреплетани и чине је модерном и самосталном женом на прелому векова. За живота није добила заслужене почасти, јер патријархална српска средина за њу још није била спремна.

„...O мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар, а не само жена. Жена има доста...Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати да будем сликар, а не удавача...“,

писала је Надежда мајци, након што је раскинула веридбу. Уз подршку породице, лични живот подредила је љубави према уметности. У времену када је женама наметано да је удаја њихово „највише“ достигнуће, она се образовала, говорила неколико језика и сликарске вештине усавршавала у европским центрима уметности.
Увела је тадашњу Србију у савремене токове европске уметности. У Минхену се профилише њена отвореност ка немачком експресионизму, а у Паризу се среће са авангардом, са Матисом и Пикасом. Тематски остаје верна националном, али храбро напушта владајуће академско-реалистичке ставове, јер зна да њен пут није пут класичних сликарских школа. Неприхватање и чак јавна осуда њеног сликарства нису је поколебале. Схватала их је као неразумевање средине навикнуте на традиционализам.

„За све се тражи времена, а за васпитање публике мало дуже времена...“ – говорила је, „Савременицима су свагда новатори смешни и луди, логично је и појмљиво, јер се они својим интелектом, индивидуалношћу, издвајају из своје средине...“

                    

Друштвени активизам Надежде Петровић

Свој 42-годишњи живот посветила је не само сликарству већ и борби за праведније друштво. Њен друштвени ангажман почиње оснивањем хуманитарне женске организације „Коло српских сестара“, чији је била први секретар. Лично је носила помоћ илинденским устаницима против Турака. Из Македоније је као новинарка извештавала за листове „Словенски Југ“ и „Пијемонт“. По повратку се потпуно посвећује сликању и оснивању Удружења уметника „Лада“, организовању Прве југословенске уметничке изложбе, поводом стогодишњице Првог српског устанка. Напоредо ради на оснивању Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву. Писала је ликовне критике савременика и истицала потребу превазилажења декадентних и традиционалистичких ликовних схватања.
Објављивала је текстове о друштвеним догађајима тог доба у Политици и другим часописима, настојећи да и на тај начиин допринесе напретку земље и друштва у целини.
Залагала се за изједначавање права жена са мушкарцима. Њено „Коло“ постаје члан новоформираног Српског женског савеза. Писмо којим се обраћа министру просвете ради побољшања свог службеног положаја сведочи о њеној борби за родну равноправност. „

...Како испуњавам све услове част ми је замолити г. министра да ме постави за учитеља цртања прве класе с платом од 2500 динара годишње, утолико пре што за ово не постоје законске немогућности и што моје колеге у мушким школама које имају исте или чак мање квалификације и са мањим бројем година службе, имају веће плате...“

Борба за женска права остаће у сенци предстојећих ратова...
Надежда се придружује великим демонстрацијама у Београду, које је донела анексиона криза. Њен патриотски говор са балкона Народног позоришта поздрављен је овацијама. Добија надимак „Југословенска Нада“. Свом пријатељу Ивану Мештровићу пише:“...Ја богме готово заборавих да сам сликарка, политика ме толико обујмила да немам ни станка ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род...“ То је ипак био њен најплоднији сликарски период.

Последње године живота, провела је као добровољна болничарка на фронту у Балканским, а затим и Великом рату. Сваки предах је користила да слика, а тад се опробала и као прва ратна фотографкиња у Србији. Неговала је ратнике, све док заразна болест и њу није оборила. Симболично, последња слика коју је урадила је „Ваљевска болница“.
Годинама након њене смрти, Надеждин уметнички рад је био засењен њеним родољубљем и жртвом велике хероине. Потпуно је прихваћена тек између два Светска рата када је поглед на уметност у Србији значајно промењен. Зачетница српске модерне померила је границе српског сликарства, а њен опус охрабрио је уметнике с почетка 20. века ка новим уметничким дометима и усмерио касније генерације.

„Реформатори у сваком случају гледају преко људи и брегова, гледају векове који се налазе пред њима, имајући за подлогу векове који су остали за њима“ – Надежда Петровић